Manastir Žiča: Simbol osnivanja srpske države i autonomije srpske crkve

Manastir Žiča je simbol osnivanja srpske države, autonomije srpske crkve i nacionalnog identiteta i njen značaj u istoriji srpskog naroda smatra se nemerljivim. Zaokupljenost istraživača ovom srpskom svetinjom ne jenjava već vekovima, a u brojnim delima stručnjaci otkrivaju  tajne i ukazuju na vrednost manastira Žiča ostavljajući sadašnjim ali i budućim generacijama da promišljaju i nastave gde su oni stali.

Žiča je jedan od najznačajnjih srpskih srednjovekovnih manastira i  zadužbina je Stefana Prvovenčanog koji je u njoj i krunisan 1217. godine. Za razliku od većine naših manastira koji su građeni u teško pristupačnim predelima, Žiča se nalazi u ravnici na samo šest kilometara od Kraljeva prema Mataruškoj Banji. Glavna manastirska crkva, podignuta u Raškom stilu, posvećena je Vaznesenju Hristovom.  Posle sticanja crkvene samostalnosti 1219. godine, u Žiči je smešteno sedište autokefalne srpske arhiepiskopije.

Istoričar dr Dragoljub Danilović

„Istorija manastira Žiče nedvosmisleno je vezana za dinastiju Nemanjića, sin velikog raškog župana Stefana Nemanje, Stefan Prvovenčani, Stefan Nemanjić kako ga ispravnije treba zvati u to doba kad se osniva Žiča, je negde između 1206. i 1208. počeo izgradnju zajedno sa svojim bratom Savom, a posle jednog događaja koji je veoma bitan za razumevanje manastira Žiča. To je bratsko pomirenje sa Vukanom, koji je zbacio svog brata Stefana Prvovenčanog, i onda na temelju tog bratskog pomirenja niče jedan veličanstveni manastir koji ima hilandarski odnosno svetogorski uzor po boji kako je predstavljena Žiča, crvena boja Hristova, boja krvi koja je i osnov spasenja svakog hrišćanina koji se pričešćuje krvlju i telom Hristovim. Ona nosi tu najvažniju boju hrišćanstva i ona postaje mesto najvažnijih događaja u srpskoj istoriji“, objašnjava istoričar dr Dragoljub Danilović autor knjige „Manastir Žiča – centar Arhiepiskopije, Eparhije i sabora u srednjem veku“.

Sudbina nije uvek bila naklonjena ovom svetom mestu jer je u svojoj bogatoj istoriji manastir pretrpeo mnoga rušenja. Poslednja temeljna rekonstrukcija počela je nakon zemljotresa 1987. godine, kada joj je vraćen autentični izgled iz 13. veka.

 „ Žiča pokazuje na neki način simbolično put srpskog naroda kroz  istoriju. Kada strada Žiča, strada i srpski narod zajedno sa Žičom. Žiča, ne mogu da kažem da je imala bilo koji period da je obeležen nekom harmonijom i mirom. U doba dinastije Nemanjića nekoliko puta je napadan, spaljivan, rušen,  ali svi arhiepiskopi koji su prešli u Peć od Arsenija prvog, pa nadalje do Arsenija drugog, koji je patrijarh inače, oni su svi vezani za manastir Žiču. Oni sve svoje sile usmeravaju kad su u Peći prema manastiru Žici želeći da ga obnove“, priča dr Danilović.

U poslednjim decenijama XIII veka Žiča je oskrnavljena i razrušena posle pustošenja Tatara i njihovih vazala Drmana, Kudelina i kneza Šišmana. Sedište arhiepiskopije je bilo preneto u Peć ali je srpski kralj Stefan Uroš II Milutin (1282-1321) preduzeo radove na obnovi razrušenog manastira. Za vreme otomanske vlasti manastir je često bio na meti napada. Preko 150 godina crkva manastira Žiče je bila bez krovnog pokrivača.

„Taj jedan kontinuitet koji vezujemo za manastir Žiču gde ona ikao je rušena iako je paljena, uzrasta sve više i više i to posebno vidimo u 15. veku kada će biti mesto gde despot Đurađ Branković, čija je prestonica u Smederevu, objavljuje čuvenu Esfigmensku povelju gde je zapisano dole u potpisu u patrijaršiji u Žiči. Tako da patrijaršija je u Žiči, nije u Peći“, kaže dr Danilović.

U 19. veku dolaskom vladike Joanikija Neškovića (1854.)  u Žiču počinje novi period u istoriji manastira. Obnova zapuštenog manastira započinje od 1855. godine zahvaljujući episkopu Joanikiju Neškoviću, a već 1882. godine u Žiči je miropomazan  kralj Milan Obrenović.

Najveće stradanje Žiča je doživela za vreme Drugog svetskog rata kada su Nemci bombardovali manastir. Nakon bombardovanja, vladika žički Nikolaj Velimirović odveden je u logor Dahau. Nekoliko decenija kasnije, u proleće 1999. godine tokom NATO napada na SR Jugoslaviju u blizini Žiče palo je nekoliko projektila koji nisu oštetili manastir.

Sedmovrata Žiča, mesto krunisanja sedam srpskih kraljeva

Po predanju, u manastiru Žiča je krunisano sedam srpskih kraljeva a prilikom svakog krunisanja otvarana su nova vrata kroz koja je prolazio samo krunisani vladar, pa bi ta vrata potom odmah bila zazidana. Zato Ziču zovu i sedmovrata. Iako postoje nedoumice o broju krunisanih kraljeva nesporna je istorijska činjenica da je sedam vladara iz loze Nemanjića krunisano pod žičkim pečatom a da je u samom manastiru stolovalo nekoliko sprskih patrijarha.

„Za Stefana Prvovenčanog, Radoslava, Vladislava, Uroša to možemo sa sigurnošću da kažemo da se desilo. Već za Dragutina tu nemamo neki pouzdan istorijski izvor jer je Dragutin zbacio svog oca. Dao bi se legalitet odnosno legitimnost jednom činu koji je uzurpacija vlasti. Mi znamo da je Dragutin vladao severnim delovima Srbije a da su u ovim delovima ovde gde se nalazi manastir Žiča tu vladali njegova majka kraljica Jelena Anžujska i njegov brat kao savladar kralj Milutin. Takođe, imamo sličan slučaj i kod Stefana Dečanskog koji je pokušao da podigne pobunu protiv svog oca Milutina pa ga otac kaznio oslepljenjem, pa je on došao na presto 1391…..ja volim da taj mit ostane, neću da ga demistifikujem jer je to lep mit….Postoji nešto što ja zovem lep mit i on treba da ostane da živi u nama i mit  je jedan veoma važan deo istorije. Istorija kad bi bila zasnovana samo na suvim činjenicama bila bi dosadna, tačnije ne bi imala smisao, ovako postoje te tajne, pošto mit proističe iz reči tajna, i onda kada je nešto tajna to mi je lepše nego kad svi znamo o tome sve“, navodi dr Danilović.

Prvi dvodomi parlament u Evropi

Mnogi istoričari manastir Žiču smatraju i prvim dvodomim parlamentom u Evropi. Prema rečima našeg sagovornika, dokaz za tu tvrdnju je veliki crkveno-državni Sabor održan na Spasovdan 1221. godine u Žiči.

 „Znamo da su se tu sabrali i plemići i crkveni velikodostojnici i naglašavam i ubogi, znači siromašni, i onda se Stefan Nemanjić, koji je bio veoma radostan čovek, to pokazuju Domentijan i Teodosije u svojim žitijima, neobično radovao i naredio da se tim ubogima podeli hrana i piće. To je jedan  nesvakidašnji događaji koji govori o našoj istoriji kao ipak originalnoj istoriji gde jedan vladar, pisac, književnik, on je književnik za razliku od ostalih vladara koji to nisu, u to doba sazvao jedan sabor koji ima nivo paralmenta  iz 14, 15. veka u Engleskoj. Tu se  donose mi zanamo koje odluke, kako će se podeliti eparhije, ko će ići na koju eparhiju, koji episkop, kako će se podeliti zemlja, ko će upravljati od tih plemića kojim delom zemlje, veomavažne odluke se tu donose a Sveti Sava između ostalog čita Sinodik pravoslavlja. To je događaj koji moramo da obeležimo sledeće godine jer nas on kada govorimo o evropskim vrednostima, često se to spominje danas kaže se da li je Srbija Evropa, podseća da je Srbija već u tom događaju pokazala da je Evropa više nego što je danas“, ističe dr Dragoljub Danilović.

Sve tajne manastira Žiča

Nedavno je u Kraljevu predstavljena monografija “Žička eparhija: Osam vekova svetosavskog kontinuiteta” autora dr Dragoljuba Danilovića i Gordane Gavrić. Dr Danilović kaže da je zadatak bio da opišu istorijat svih najznačajnijih manastira i crkvi koje se i dan danas nalaze na teritoriji Žičke eparhije.

 „Svaka knjiga koja se napiše o Žiči treba da posluži kao podstrek budućim generacijama da još više saznaju. Ova knjiga otkriva delom tajne o manastiru Žiča, neke sam tajne ja tu naveo, mnogo ima onih koje nisam naveo i nadam se da će budući istraživači u tome da me ubedljivo prevaziđu“, kaže dr Danilović.

Danilović u knjizi otkriva da je među lajicima tajna da je upravo u manastiru Žiča 1354. godine  došlo do sastanka između cara Dušana i patrijarha Joanikija.

„Napadaju Mađari sa severa, Turci, Osmanlije, tu su već na Balkanskom poluostrvu, papa poziva Dušana da stane na čelo te vojske koja bi branila Balkansko poluostrvo, upravo u manastiru Žiča, iako je Peć sedište patrijarha, tu dolazi do tog čuvenog tajnog sastanka. Mi ne znam o čemu su oni tačno pričali i sad je to i dalje tajna ali znamo da je verovatno uznemiren sadržajem sastanka patrijarh Joanikije iznenada preminuo na putu ka Peći 1354. godine upravo vraćajući se iz Žiče, a car Dušan godinu dana kasnije opet pod nekim tajanstvenim okolnostima.  To su da kažem te neke tajne, zašto baš taj sastanak da bude u Žiči…“, navodi dr Danilović.

Dr Danilović smatra da su mladi svesni značaja Žiče i da znaju sve o važnim istorijskim podacima vezanim za tu svetinju, uprkos uvreženom stavu da građani Srbije nisu svesni vrednosti svoje kulturne baštine.

„Ali ono što mogu da konstatujem da  praktično ljudi koji se bave možda politikom, diplomatijom, bilo kojom aktivnošću na planu prezentacije odnosno reprezentacije Srbije da oni toga često nisu svesni, ne znaju iz koje to države deolaze. Možda Nemci, Francuzi, Englezi znaju više o manastiru Žiča nego neki naši ministri spoljnih poslova ili zamenici ministra ili ambasadori. Po mom mišljenju, trebalo bi da ti ljudi koji su na nekim vodećim pozicijama više znaju o svom srednjovekovnom blagu i da se ne stide da kažu pred drugima šta to imamo, kao što su to činili Milutin Milanković, Mihajlo Pupin, Nikola Tesla, Milenko Vesnić…“, poručuje dr Dragoljub Danilović.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta “Kulturno Kraljevo” koji je finansijski podržan od strane Grada Kraljeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.

Zahvaljujemo se na saradnji Dr Dragoljubu Daniloviću i Turističkoj organizaciji Kraljevo.

Raški Portal / Wikipedia / zica.org.rs / Foto: Turistička organizacija Kraljevo

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *