Otvorene Raške duhovne svečanosti

Ova manifestacija se okreće vrednostima pravde, jednakosti i individualizma, sećajući se Vudstoka.

Zaključkom da Danilo Kiš može da bude „zajednički sadržalac” suprotstavljenih strana nekadašnje Jugoslavije zato što je bio savršeni individualac, da je to jedan od razloga zbog kojeg on povezuje ljude koji nemaju nikakve političke niti poetičke veze, Muharem Bazdulj je pre svečanog otvaranja 26. Raških duhovnih svečanosti nagovestio ideju i duh ovogodišnje manifestacije, čiji je moto „Biti svoj, biti srećan”, povodom 50 godina Vudstoka.

Tu misao izrekao je u razgovoru sa Vuletom Žurićem, Gojkom Božovićem i Nebojšom Bradićem, inače novim dobitnikom priznanja „Stefan Prvovenčani”, o stvaralaštvu Andrića, Crnjanskog i Kiša, ukazujući i na to da je Kiš izabrao uticaje ovih naših klasika, kao i generacijski im bliskog Krleže. Među upečatljivim paralelama koje je u svom izlaganju uspostavio, nalazi se i ta da su Andrić, Crnjanski i Krleža bili podanici Austrougarske,  a da su  zatim velike nade polagali u novoosnovanu državu,  nastalu na njenim ruševinama.

– Kiš je imao sposobnost da svoj jezik projektuje na svoje pretke, a izabrao je da upravo ovi ljudi budu njegovi preci – zapazio je Bazdulj.

Navršava se 30 godina od Kišove smrti, a izdavač njegovih sabranih dela u „Arhipelagu” Gojko Božović primetio je da je dokaz toga da je ovaj stvaralac naš kulturni i književni predak upravo ogromna literatura napisana o njegovom delu. Svaki kritičar ima potrebu da povodom Kiša zauzme određeni stav, da se odredi prema njemu, kako je rekao. A Kiš je od Crnjanskog prihvatio liriku u svojoj prozi porodičnog ciklusa, dok je od Andrića usvojio odnos prema istoriji, prema činjenicama i fikciji. Još je nešto zajedničko uočio Božović u delima Andrića, Crnjanskog i Kiša, a to je njihov odnos prema esejistici kao savršenom izrazu poetičkih ideja i odnosa prema umetnosti i svetu.

Kao reditelj koji je na scenu postavio neka Andrićeva dela, Nebojša Bradić je takođe uočio bogatu individualnost velikih pisaca srpske književnosti o kojima je ovde bilo reči, zapažajući da nam takve veličine nedostaju u ovom vremenu.

Nema individualnosti bez slobode, bez pravde i solidarnost, i upravo su ti ideali dece cveća, okupljene te 1969. godine u Vudstoku, uz muziku Džoan Baez, Džimija Hendriksa, Džoa Kokera, inspirisale autore ovogodišnjeg programa Raških duhovnih svečanosti.

Na svečanom otvaranju, predsednik Opštine Raška Ignjat Rakitić govorio je o tradiciji koju održava ova, kulturna manifestacija, ali i o novim tendencijama u umetnosti za koje se zalaže,  kao i humanističkim vrednostima kao negaciji sebičnosti. Rakitić je podsetio i na ono što je u našoj kulturi obeležilo tu 1969. godinu,  a to je osnivanje Bitefa, zatim Zlatna palma u Kanu za film „Skupljači perja”, Andrićeva Nobelova nagrada.

Svečanost je otpočela himnom „Raški uranak” crkvenog hora „Sv.  Vasilije Ostroški”.

Usledio je nastup španskog gitariste Danijela Kasaresa, kao i predstava „Limunacija”, po tekstu Dušana Kovačevića, i u režiji  Nebojše Bradića.

politika.rs

Ostale vesti možete pročitati ovde.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *