Zdravlje u tri čaše

Prvi gutljaji vode u Vrnjačkoj Banji ispijali su se oko pet sati ujutro, druga posuda posle pola sata šetnje, a za treću je trebalo da protekne ceo sat. Tek onda bi usledio doručak.

Listajući istoriju banjskog života u Vrnjcima etnolog Jelena Brlović Dimić zapisala je puno anegdota, prikupila veliki broj starih fotografija, a sve do čega je došla ili bar deo toga, izložen je u beogradskom Etnografskom muzeju ili objavljen u prigodnom katalogu „Zdravlje u čaši”.

Vrnjačka Banja uvek je bila na dobrom glasu i za lečenje bolesnih, ali i za odmor, tamo su svoj mir i zdravlje nalazili i književnici, generali, bogataši, ugledni ljudi ne samo iz Srbije već i evropskih zemalja. Poznata je i po svom „kućnom redu”, disciplini i želji da se svakom pacijentu pruže najbolja moguća pomoć i nega.

Prospekt iz 1937.

Prva čaša vode u Vrnjačkoj Banji ispijala se vrlo rano, oko pet sati ujutro i to sa izvora. Druga čaša se pila posle pola sata šetnje, a za treću je trebalo da protekne ceo sat. Tek onda bi usledio doručak, u podne je služen ručak, a posle ručka svako je mogao da izabere kako će provesti svoje slobodno vreme. Lekari su preporučivali da se prvih sat-dva posle obeda ne šeta, već da se odmara, nije bila preporučljiva ni šetnja uz brdo, po kišnom i hladnom vremenu, ni zdravima, ni grudobolnima. Od društvenih igara bili su poželjni bilijar i kuglanje, a ne šah i kartanje.

Ovu zabelešku koju smo prepričali ostavio je vrnjački lekar dr Đoka P. Jovanović, a odnosi se na banjski život na prelazu 19. u 20. vek, dakle pre skoro 120 godina.

Tikve sudovnjače i porcelan

Priča o lekovitosti vrnjačkih voda u proteklih 150 godina ispričana je i kroz priču o posudama za vodu koje su korišćene kroz vreme: od prirodnih oblika tikvi sudovnjača, preko drvenih, zemljanih – keramičkih, metalnih kovanih, livenih, emajliranih do staklenih i porcelanskih. Posebna pažnja data je zbirci specifičnog banjskog mobilijara, banjskih čaša koja je ovom prilikom u celini predstavljena prvi put u javnosti.

U moderno vreme mineralna voda zahvatana je specijalno pravljenom čašom koja je kod bogatijih gostiju najpre bila porcelanska sa siskom, doneta obično iz Karlovih Vari, ili staklena iz Lipika. Krajem 19. i početkom 20. veka, kako je banja postajala sve poznatija i razvijenija, započeto je izrađivanje staklenih čaša sa vrnjačkim motivima.

Čaše su bile gradirane u mililitrima, pa je banjski gost natočivši vodu u čašu odlivao iz nje višak u kamenu posudu koja se nalazila pored mineralnih izvora. Te najstarije čaše bile su izrađene od tankog, krhkog stakla, dok su one posle Drugog svetskog rata izrađivane od punijeg stakla. Od kraja sedamdesetih godina dvadesetog veka staklene čaše su zamenjene plastičnim. Da bi se snabdeli dnevnom propisanom dozom, a da voda ne izgubi svoje kvalitetne osobine, voda je točena u staklene boce ili termose koji su čuvali toplotu i kvalitet mineralne vode.

– Zbirka čaša vrnjačkog muzeja broji 44 primerka, trinaest porcelanskih, dvadeset jednu staklenu, ima i dve metalne, jedna na sklapanje, a druga pljosnata, i osam plastičnih – kaže Jelena Brlović Dimić.

Interesantno je da je za Vrnjce bilo razvijeno posebno zanimanje – dodavačica vode – na dva izvorišta vodu su pružale devojke ili mlade žene obučene u bele mantile i suknje ili pantalone, povezane belim maramama i u belim čizmama. One su radile na izvoru i premošćavale su visinsku razliku između česme na izvorištu i pacijenta koji je čekao sa čašom i banjskim listom. Dešavalo se da u brzini poneka čaša ispadne, pa se to prijavljivalo u knjizi žalbi. Beležilo se ime dodavačice koja je kriva, a banjskom gostu se davala druga čaša. Ponekad bi čaša ispadala i od ljubavne iskre jer su ostale i zabeležene anegdote o ljubavi i brakovima dodavačica čaša zdravlja i gostiju, bilo da su obični turisti ili oporavljani pacijenti. Mnogi su zetovi tako i ostajali u Vrnjcima, oni imućniji zidali vile i živeli od rentijerstva.

Razglednice za sećanje

Dodavačice vode s gostima

Obavezna banjska uspomena bile su razglednice i foto-albumi sa banjskim motivima koje su se rasklapale poput harmonike, ili listale, omiljeni su bili i pirografisane drvene kutije, ramovi za slike, tabakere, muštikle i, naravno, banjske čaše i futrole od rafije. I posuđe je služilo da podseti gosta gde je bio, razne šerpe, lončići, tiganji, džezve, plitki i duboki tanjiri, poslužavnici…

Fotografije napravljene pored izvorišta ili pored rondele u banjskom parku, na padini Crkvenog brda, ili u ateljeu ispred panoa banjske panorame, bile su savršen dokaz da ste bili na svetom mestu zdravlja.

Bilo je obavezno i javljanje razglednicom iz Vrnjaca rođacima i poznanicima i još ako ste na razglednici vile u kojoj ste označili „ovo je naša vila” ili „ovo je naš prozor”, onda je tek to bio pun pogodak – uz dobar oporavak.

Dobra za proju i sok od malina

Vrnjčani su koristili mineralnu vodu i za mešenje proje, a nadaleko su bile poznate i pogačice sa kajmakom, mešene ovom vodom. I naravno, sok od maline. Voda je donošena bokalima, flašama, staklenim opletenim balonima, čabricama, kasnije kanisterima i plastičnim balonima.

Najviše dve čaše, kocka zabranjena

Ostalo je zapisano i da su u banji važila stroga pravila: svako lice moglo je da sa česme uzme vodu najviše u dve čaše, bila je zabranjena kocka, a docnije i tombola.

Ostale vesti možete pročitati ovde.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *